Jedan od omiljenih slanih kolača mi je ovaj zbog njegove jednostavnosti i dobrog ukusa. Međutim, ima još nešto u vezi njega..

Ako bih parafrazirala, meni stvarno sve srećne žene liče jedna na drugu, dok su one druge svaka na svoj način neponovljive i divne.. pravi kolačići dok ih neko ne naljuti.
A taj neko je zna se ko.
I to je tako u kom god veku, godišnjem dobu, kontinentu, državi, selu, gradu, dvorištu, pesmi, priči i mitu živele.

Kad spomenuh dvorište, moram čas da vam ispričam nešto pa da pređem na recept.
Dvorište mog detinjstva je bilo jedno u nizu šarenih procvetalih dvorišta glavne ulice i živeti u njemu za mene je bio raj. To je tako u detinjstvu, sve ti je lepo, stvarni život je još daleko, svi te paze, maze i svaki dan je samo tvoja ljuljaška.
Svi su u tom našem dvorišnom nizu vrlo dobro znali kako se živi preko plota, jer žene su bez problema jedna s drugom delile svoje svakodnevne muke. Muke naročioto, jer muke valjda kad se podele s nekim postaju podnošljivije.

I sad vi meni kažite, koliko moraš da budeš ljuta na muža pa da mu sa stola otmeš šerpu sa kupusom koji si specijalno za njega kuvala jer on najviše voli baš kupus, onda tu šerpu odneseš i sa kućnog praga je sa sve kupusom zafrljačiš u dvorište.
Tako je radila Milena kad se naljuti na svog Dragoja koji se danima nije treznio.

Dvorište do našeg. Milka i njen Mića sa zlatnim zubom koji se sija na suncu i na vazda zadovoljnom okruglastom licu sa tankim Klerk Gebl brkčićima.. dok odlazi na posao u kafanu. Milka ima piskav glas, sitne vesele crne oči koje se po potrebi skupljaju u tanke linije i vide sve. Svakog prolaznika, svaki trag paučine i prašine, nezategnutu posteljinu, neizglancanu čašu, nedajbože musavu ili neočešljanu decu, nagužvani stolnjak kao i ostale sitne i krupne nepravilnosti raznih sorti u svojoj kući, dvorištu pa i okolnim.
Sve je videla a da ne vidi tebe, Mićo. Zato pazi tamo šta radiš i kako se ponašaš jer je nasmejana, vesela i nadasve vredna domaćica Milka ista kao i svaka žena kad se naljuti. Neš jesti, neš spavati a bogami ni sve ostalo.

Deka Aca je bio moj drugi deda ali prvi po omiljenosti, jer je uvek imao vremena da sa mnom bleji na kapiji i zevzeči se s prolaznicima. On nije kao ostali svaki dan visio u kafani. Al kad ode, otišo je da prenoći. To je verovatno zbog nedostatka kondicije. Zimi je, kažu, često puzao po povratku kući kroz sneg, a žene koje su zorom kretale na posao u obližnju pekaru mislile bi da je u snegu neka rundava životinja, u najboljem slučaju pas. Zavrištale bi i trčale na drugu stranu ulice kad naiđu na njega. Baba Vera (ona što me naučila da pravim Londonske štanglice i Doboš) nije imala bolju ideju kako da ga kazni nego da mu ne da da jede. Aca, ionako mrljav, nije mnogo mario za jelo pa su se na taj način njena ljutnja i problemi samo uvećavali.

Moja baba Ruža je (naravno) bila najkreativnija i najpreduzimljivija u rešavanju problema bračnog života. Mrzela je mnogo što njen Miša, inače pekar, radi u kafani kao konobar. S posla je redovno dolazio pod gasom. Kad primi platu doneo bi deci po čokoladu i to je bilo to. Ostava s hranom je bila i ostajala prazna. Deca su se radovala a Ruža.. eh Ruža. Ima u vezi nje jedan detalj koji Marija i ja posebno volimo. Kao devojka neko vreme je živela u Belom Dvoru gde je čuvala najmljađeg princa.. i ako jednom budem malo bolje ispitala taj romantični detalj iz njenog života pričam vam sigurno.. a do tada znamo samo da je srce na kraju izabralo Mišu. To srce koje je tokom života verovatno mnogo puta htela sebi da iščupa.
Miša bi svakodnevno došavši iz kafane bio totalno miroljubiv ali obeznanjen i nefunkcionalan za sve što se tiče kuće, žene i troje dece. Seo bi za sto, pojeo šta ima, zatim zadremao na kauču da bi nakon dremke opet ustao i zatražio večeru koju je već pojeo.
Ona je od muke širom otvarala prozore i puštala svež vazduh unutra. Na sav glas je besnela na njega ne mareći za to da li je neko čuje. Počela bi da u krug pomera i razmešta stvari po kući, naročito teške komode i kredence. Kad sad pomislim, to je krizna aktivnost baš po mom ukusu. Neretko bi kažu uzimala četku i kanticu s krečom i mazala po zidovima sve one fleke koje su joj baš tad najviše smetale. Miša je nije zarezivao, a ona, jedna divna ljubazna žena sa lepom rečju i osmehom za svakoga koga je poznavala i koga nije, pretvarala se u opako ljutu zver.
Ona je bila poznata i po tome što je Miši uvek prvom iz šerpe u tanjir stavljala najbolji komad mesa. Ostali, uključujući i decu, morali su da se zadovolje i raspodele među sobom ostatak.
Pa da l je bila normalna. I da li smo sve mi normalne.

E to mene fascinira i buni i oduševljava i plaši i razoružava i ljuti.
I sve to istovremeno.
Meni je to potpuno slično Pikantnom kolaču od sira, koji je u osnovi blag i toliko voljiv da možeš celi pleh da pojedeš. Ali kad mu se doda Chilito.. videćete. Totalno moja baba. A svoju babu ne upoređujem sa bilo kakvim ukusom.

Eto priče koju sam htela da vam ispričam jer znam da ih volite i da vidite koliko ličimo svi mi iz prošlosti i sadašnjosti. Nadam se da i vi imate zanimljive priče iz života vama dragih ljudi i da ih rado zapisujete.

Ovaj, inače vrlo lagan i blag kolač, dobiće jednu interesantnu pikantnu notu kakva nam je potrebna onda kad hoćemo da spremimo nešto malo drugačije, kao i kad hoćemo da se izrazimo kroz hranu na onaj, poseban način.. Setite se gornje priče o baba Ruži i ženama iz komšiluka 😉

Ja nisam ovog puta bila potpuno surova pa sam uz ovaj kolač servirala staru dobru šmekericu, Rusku salatu u koju sam umešala Gurman Majonez.
Izuzetno i prijatno!

Izvor: https://kototamo.blogspot.rs